Možemo voleti nekoga, uživati u zajedničkim trenucima i ipak se pitati: „Da li ova veza ima budućnost?“ Ponekad to pitanje izgovorimo naglas, a ponekad ostane u pozadini razgovora, planova i svakodnevnih susreta.
Osećaj bliskosti danas i poverenje u zajedničko sutra nisu sasvim ista stvar. Novo istraživanje otvara upravo tu temu: kako je doživljaj stabilnosti veze povezan sa nesigurnošću u romantičnoj privrženosti?
Šta znači nesigurna privrženost?
U istraživanju su posmatrane dve dimenzije privrženosti: anksioznost i izbegavanje.
Anksioznost u privrženosti obuhvata zabrinutost zbog mogućeg napuštanja i nesigurnost u partnerova osećanja. Izbegavanje se odnosi na nelagodnost zbog emocionalne bliskosti ili oslanjanja na partnera. To su dimenzije koje istraživači mere, a ne dijagnoze koje možemo postaviti na osnovu nekoliko postupaka.
U svakodnevnom životu, pitanje sigurnosti može izgledati različito. Jedna osoba želi jasniji razgovor o zajedničkim planovima. Druga okleva da se osloni na partnera dok ne razume koliko je odnos ozbiljan. Ovi primeri služe kao ilustracija; sami po sebi ne otkrivaju nečiji obrazac privrženosti.
Šta je pokazalo novo istraživanje?
Fan Yang i Zichen Zhai ispitali su 603 muškarca uzrasta od 20 do 29 godina iz Šangaja: 303 gej i 300 heteroseksualnih. Rad je objavljen 16. septembra 2026. u časopisu BMC Psychology, a istraživanje je bilo preregistrovano.
Gej muškarci u ovom uzorku prijavljivali su više anksioznosti i izbegavanja u privrženosti. U statističkom modelu, razlike između grupa objašnjavala je procenjena stabilnost romantičnih odnosa, dok istorija veza nije imala istu ulogu.
To ne dokazuje da osećaj nestabilnosti izaziva nesigurnu privrženost. Nalazi iz jednog grada i jedne starosne grupe ne mogu se automatski preneti na sve ljude, niti znače da seksualna orijentacija određuje način povezivanja. Dostupna je rana, recenzirana verzija rada, podložna daljem uređivanju.
Sigurnost veze ima i društveni kontekst
Autori skreću pažnju na društvene i strukturne prepreke sa kojima se mogu suočavati pripadnici seksualnih manjina. U univerzitetskom prikazu istraživanja razmatra se kako prihvatanje porodice i šire zajednice može biti važno za doživljaj budućnosti odnosa.
Takvo tumačenje podseća nas da nesigurnost treba sagledavati u kontekstu. Pitanje „Da li možemo ostati zajedno?“ može uključivati i okolnosti izvan samog para. Ipak, ova studija nije dokazala da određena društvena prepreka neposredno uzrokuje nečiji obrazac privrženosti.
Kako razgovarati o zajedničkoj budućnosti?
Istraživanje nije testiralo postupak kojim se gradi sigurnost u vezi. Ono, međutim, daje povod za razmišljanje o razgovorima koje partneri mogu voditi.
Umesto da pretpostavljamo šta druga osoba želi, možemo pitati: „Kako ti vidiš naš odnos u narednom periodu?“ ili „Šta za tebe znači ozbiljna veza?“ Odgovori ne moraju odmah sadržati plan za narednih deset godina. Mogu početi od toga šta je oboma trenutno važno i oko čega postoji neizvesnost.
Koristan je i razgovor o konkretnom ponašanju. Rečenica „Voleo bih da znam kada ćemo se sledeći put videti“ jasnija je od opšte optužbe „Tebi nikada nije stalo“. Praktično pitanje pomaže da se razgovara o potrebi, bez nagađanja o tuđim namerama.
Ovo su predlozi za razgovor, a ne intervencije čija je efikasnost potvrđena u navedenoj studiji.
Budućnost o kojoj možemo iskreno da govorimo
Razgovor o budućnosti ponekad donese ohrabrenje, a ponekad otkrije da partneri žele različite stvari. I jedno i drugo zaslužuje pažnju. Važno je da odgovor bude iskren, čak i kada nije onakav kakav smo priželjkivali.
Pitanje „Ima li naša veza budućnost?“ zato može biti početak razgovora o tome šta gradimo, šta nam nedostaje i koliko smo spremni da se oslonimo jedno na drugo. Nova studija pokazuje povezanost doživljaja stabilnosti i privrženosti u konkretnom uzorku. Za čitaoca, ona otvara šire pitanje: koliko dobro poznajemo partnerovu predstavu o zajedničkom sutra?
Izvori
Yang, F., & Zhai, Z. (2026). Are gay men more insecurely attached than heterosexual men in romantic relationships? Perceived relationship stability, rather than relationship history, matters. BMC Psychology.
Comments